Razgovor Jugoslavenske kinoteke s ravnateljicom Pula film festivala Gordanom Restović.
– Kako ocenjujete ideju o tom ciklusu?
Naša saradnja sa Jugoslovenskom kinotekom je jako dobra. Veseli nas da ćemo je nastaviti i u tom delu da se pulski pobednici promoviraju i u Beogradu. Tako će imati dodatni broj gledalaca, jer ustvari svi ti filmovi se i rade samo zato da bi ih ljudi videli, da im se oni svide, da daju neku poruku…Nezavisno od koncepta ciklusa, bilo da obuhvati neke stare filmove ili neke nove pobednike, mi stojimo na raspolaganju Kinoteci za sve što treba pomoći da taj program bude što kvalitetniji.
– Mnogi pulski pobednici našli su se i u „Leksikonu Yu filma“ hrvatskog filmskog kritičara Nenada Polimca. Šta Vi mislite o njegovoj ideji za tu knjigu?
Bila sam na promociji Leksikona u Beogradu, u vreme Festivala nitratnog filma. Polimac je svoj koncept lepo objasnio – uzeo je određeni vremenski period i u njega svrstao svoj odabir filmova za koje smatra da su najreprezentativniji. Nije pravio ustupke nikome. On inače nije poznat po tome da bi ih činio, tako da se iz njegovog Leksikona puno može videti i zaključiti. Tu je veliki broj glumaca, reditelja koji su ostavili traga na ovim područjima i to treba ceniti. I mladi reditelji uče iz toga. Mislim da je ta knjiga jako dobra i potrebna za ovo područje, da ne zaboravimo sve ono što smo imali.
– Čega se Vi sećate iz perioda jugoslovenskog filma?
O, ima puno toga, ali ovako u prvi mah pomislim na filmove Ljubiše Samardžića, nažalost pokojnih Bate Živojinovića i Dragana Nikolića, pa na filmove Milene Dravić, Nede Arnerić… Ako gledamo sa aspekta Pulskog festivala, njihovi filmovi su tamo prikazivani nekada, a ti glumci dan-danas kada dođu dobijaju ovacije, to su velika priznanja. Pored toga što je bilo jako dobrih filmova, u to doba razvijali su se i personalitis, zvezde, ono što možda danas nedostaje u toj meri, a što je nekada postojalo. Reč je i o odnosu prema filmskim umetnicima koji je nekada bio drugačiji, možda sa više poštovanja, jer su ti filmovi donosili neku čaroliju, a danas baš i nemamo taj osećaj zbog novih medija koji čine da nam je sve lako dostupno. Smatram da je zadatak festivala da današnje mlade glumce na neki način promovira. Težak je to posao napraviti čaroliju u sat i po tako da vas film ponese, da zabeleži trenutak, da dobije neke nagrade u svetu. Bez obzira što danas živimo u teškim vremenima, mislim da treba dati sve od sebe, evo i ja kao direktor jednog festivala, da im pružimo osećaj da slavimo trenutak izlaska njihovog filma, zbog svega onog što su tokom prethodne godine stvarali. Konačno, oni daju najbolje od sebe u ovom trenutku, a teško je upoređivati sve ono nekada sa ovim danas.
– Da li vidite neke tragove eks-ju kinematografije u savremenim produkcijama u regionu?
Pula kao festival nacionalnog filma prikazuje hrvatski film, koji ima obavezu da učestvuje s obzirom da dobija sredstva od HAVC-a. Drugi deo su manjinske koprdukcije kojih je iz godine u godinu sve više, jer se reditelji i producenti snalaze na različite načine da dođu do što više novaca da bi produkcija bila što kvalitetnija. Verovatno se neki potpis ovog ili onog reditelja iz prošlih vremena da naslutiti, ali mislim da su današnje produkcije ipak drukčije, kao i naši zahtevi. Pored toga, kritika struke i kritika publike nije uvek ista. Ukoliko dođe komedija pred pulsku publiku, a to je 5.000 ljudi u Areni, ona je uvek dobro prihvaćena, dok je na primer „Zvizdan“, koji je dobio krasne nagrade i smatra se jednim od izuzetno dobrih novih filmova, po glasanju publike bio na predzadnjem mestu. Kritičari imaju drugu kvalitetu gledanja filmova i traženja unutar njih, a publika želi da joj bude lepo, ugodno. Naravno, ne mora uvek to biti komedija, ima i teških filmova, na primer „Ničije dete“, na koje publika ostane dirnuta, uz tišinu u Areni na koju svaki reditelj može biti ponosan. Imali smo u Puli prošle godine i mladog srpskog autora Stevana Filipovića, koji će nam sada biti u žiriju. Njegov je film „Pored mene“ pobedio u Međunarodnom programu, a takođe je krasno prihvaćen od publike. Posle smo ga čak prikazivali u kinu Vali, gde festival nastoji tokom godine da neke filmove stavi u školske programe, radi edukacije i komunikacije sa publikom. Gledajući te savremene filmove, ne bih rekla da imaju baš previše veze sa onim nekadašnjim. Možda bih čak rekla da autori beže od prošlosti.
– Šta mislite koliko od sadašnje produkcije zavređuje da se čuva za budućnost u filmskim arhivima i kinotekama?
Mi sada gledamo filmove iz jednog ugla, a kada ih recimo u kinoteci neko bude gledao za 50 godina, gledaće ih s nekog drugog aspekta. Mi smo sada subjektivni, u našem trenutku, vremenskom i političkom, sve nešto tražimo, prosuđujemo, upoređujemo se sa drugim festivalima, Kanom, Berlinom, svugde želimo biti, imamo taj genetski takmičarski duh da svuda želimo biti prvi, da nas se zna. A koliko od produkcije vredi, ne znam, vrlo je teško reći. Ja mislim – neka se čuva sve, jer u nekom drugom periodu će vreme pokazati koji su to filmovi, kad malo odleže i kad prođe neka prva zanesenost, koji će ostati, koje ćemo pamtiti i pominjati. Ko zna šta će nakon toliko godina neki drugi istraživači otkriti, povezivati, onda će možda naći da je bio neki podsticaj iz nekog pređašnjeg vremena.
– Nekada se na ovim prostorima jako voleo domaći film, a kakva je sada popularnost hrvatskog filma u Hrvatskoj?
Sa aspekta Pule je to drukčije nego u bioskopima tokom godine. Nama je prvenstveno u interesu promovirati hrvatski film i pulska publika ga zaista očekuje kao da je najbolji svetski film koji će se tu predstaviti. U poslednjih 25 godina bilo je zaista krasnih filmova kao što su „Što je muškarac bez brkova“, „Oprosti za kung fu“, neki filmovi Vinka Brešana…Mislim da hrvatska kinematogafija ima zaista sposobne mlade reditelje i svake godine se iznedri sigurno jedan do dva filma koji se istaknu. Za jednu malu zemlju je to doista puno. Publika rado to gleda na festivalu u Puli. Ali ako govorimo o redovnom repertoaru, onda ljudi kažu – ah, hrvatski film, ko će to gledati, radije ćemo nešto strano. Zato što američki blokbasteri stvore iluziju, zabavu na sat i po, dok domaći film ima poruku, dirne te, bilo da te razveseli ili rastuži on ima neki drugi nivo. To je evropski film, to je sasvim drukčija kategorija od blokbastera. Mislim da HAVC puno radi na promociji hrvatskog filma kako u zemlji tako i u inostranstvu i da je njegov nivo vrednosti povećan.
– Pulski festival, pored novih, takmičarskih filmova, takođe prikazuje neka starija ostvarenja sedme umetnosti. Kakav je to koncept?
Za Pulu program bira Umetnički savet u sastavu Hrvoje Pukšec, Tanja Miličić i Majk Dauni. Oni svake godine odaberu nekog autora kome će se odati počast. Ove godine je to mađarska rediteljka Marta Mesaroš. Pokušaćemo da je dovedemo, mada je u visokim godinama. Program realizujemo uz pomoć Mađarskog filmskog instituta. Na retrospektivi će biti filmovi koje je retko ko imao prilike videti na velikom ekranu i mislim da će to biti poseban, lep događaj, baš onako za filmoljupce.
– Tokom posete Beogradu bili ste prvi put u Arhivu kinoteke u Košutnjaku. Kakvi su Vam utisci?
Ugodno sam iznenađena i dirnuta. To je ogromna količina arhivskog materijala, a tako je sve lepo čuvano i posloženo. Upravnik Saša Erdeljanović i saradnici izašli su mi u susret, sve pokazali i objasnili. Ono što mi je najdraže, oni su nam prošlog leta pomogli sa filmom za otvaranje i ustupili nam snimku Pule iz 1953. To je 13 minuta sa prve godine festivala. Mi smo ga kod njih i restaurirali. Upoznala sam mladu ekipu koja je na tom filmu radila, bili su oduševljeni tim poslom, vidi se kako im je drago da su to učinili. Mislim da će ostati neka neraskidiva veza između Pule i Arhiva kinoteke.
Članak je preuzet sa stranica Jugoslavenske kinoteke.
|
